fbpx
Hej ti! Zaprati nas!
Pratite nas! Veoma smo društveni 😉
Advertisement
Advertisement

Praktična žena

Published

on

Na društvenim mrežama pojavila se hit molba za posao, a koju je napisala 29-godišnja Ana Bilen.

Njenu molbu pročitajte u cjelosti:

“Dosadilo mi je pisanje standardnih molbi jer mi dosad nisu donijele poslove koje sam htjela. Sada pišem onako od srca i ono šta stvarno želim da napišem, a ne samo da zadovoljim formu molbe za posa. Upravo iz tog razloga ću pisati onako kako mi dođe, odnosno u dijalektu, što ne znači da sam nepismena, znam ja sve to da napišem i na tečnom književnom.

Dakle ovako, ko sam ja? Ja sam žena od skoro 29 godina. Majka sam dvoje djece od devet i pet godina. Da, dobro ste pročitali, devet i pet. Tako je! Postala sam mama sa nepunih 20 godina. Isto tako sam u drugom mjesecu ove godine proslavila devetu godišnjicu braka. Da, sa 19 i po sam se udala! Sa 19 godina sam se odselila iz porodičnog doma u Splitu i otišla da živim u Klanu.

Da vam odmah odgovorim na pitanja koja Vam se sada vrte po glavi. Odgovor na prvo pitanje: Klana je jedno malo mjesto pokraj Rijeke (tako to vole da kažu mještani Klane, ali činjenično je to jedno malo mjesto Bogu iza nogu koje je bliže Sloveniji nego Rijeci).

Odgovor na drugo pitanje: da navikla sam na život u Klani (na sve se čovjek navikne). Odgovor na treće pitanje: zato jer volim svog muža i išla bih sa njim na kraj svijeta. Zašto znam koja pitanja vam se vrte po glavi? Ne zato jer sam prepametna nego zato jer na ta pitanja već 10 godina odgovaram. E sad, zašto vam ja sve ovo pišem? Zato jer vam sve ovo govori o meni kao osobi i radniku više nego šta bi vam rekla tri fakulteta (da sam ih završila).

“Ja mislim da je poslodavcu najbitnije da je njegov zaposlenik vrijedan i da je timski igrač. Zašto? Zato jer mogu ja da imam tri fakulteta (a neman ih) ali ako nemam volje da radim, džabe mom poslodavcu ta moja tri fakulteta.

Ista stvar i sa iskustvom. To što sam negdje radila 10 godina ne znači da sam dobar radnik, niti znači da znam da radim. Ali, ako imam volje da radim, sve ću da naučim, pa čak i ono što nema nikakve veze s mojim obrazovanjem.

Do 19. godine nisam nikad ni jaje ispržila, ma ni plin upalila ako malo bolje razmislim (znam da mi ovo ne ide u prilog zato čitaj dalje). Imala sam moju mamu koja je sve radila za brata i mene (imam je i dalje, živa je, ali u Splitu).

Da nisam radna nema šanse da bi otišla 400 kilometara od kuće gdje mi je sve bilo servirano kao princezi. Sama sam sve naučila, i da kuvam i perem i brinem se za malo dijete.

Sa 19 i po sam se udala i još sam u braku, i to srećnom. Tačka. Pametnom dosta. I da, živim sa svekrvom već 10 godina i slažemo se fenomenalno. Ako to ne govori da sam timski igrač ne znam šta govori.

Ne znan koliko poslodavci žele borbene radnike ali eto ja to smatran kvalitetom. Zašto mislim da sam borbena? Ne mislim, znam. Jer sam sa 15 saznala da imam tumor i sa 15 sam ga izliječila. Hemoterapije, zračenja, sve sam odradila. Svaki dan nakon zračenja sam išla u školu, a nisam morala, mogla sam i kod kuće da ležim, imala sam potpuno pravo na to.

Kad sam prije sedam godina išla na redovne preglede i povela sa sobom moju tada dvogodišnju ćerku doktor me je pitao čije mi je to dijete? Kažem ja moje. A kaže on meni: Vaše nije sigurno jer vi ne možete da imate djecu! Top izjava. Reći ženi da dijete nije njeno. Ko da mogu da zaboravim da sam rađala! Zašto sam vam ovo napisala? Zato da vam pokažem da ja mogu i ono što se ne može.

Eto! Ako ja nisam radnik za poželjeti, ne znam ko je. Mlada, sposobna, pametna, već rodila dvoje i ne misli više, jedva čeka da radi jer je već neko vrijeme domaćica, ma ono… ZA POŽELJETI!

Pa, eto, onaj ko me poželi (kao radnika) nek se javi na moj mejl. Naravno uz molbu šaljem i CV u kojem ćete vidjeti gde sam i šta sam radila. A vidjećete u njemu i moju sliku, da znate kako izgleda taj vanzemaljac koji se slaže sa svojom svekrvom“, zaključila je ona.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Foto ilustracija: Erasmusu.com/Printscreen

Miljana, 23 godine. živi i radi u Njemačkoj i traži muškarca sa Balkana koji također živi u Njemačkoj radi sklapanja bračne zajednice i osnivanja porodice.

Pozdrav moji prijatelji. Nadam se da se dobro. Ja sam Miljana i imam 23 godine. Rođena sam u Podgorici, Crna Gora, a trenutno sa roditeljima živim u Hanoveru, Njemačka.  Volim dobro društvo i dobru muziku.  Još uvijek studiram tako da je moje radno vrijeme prepolovljeno.  Znate kako to ide ovdje.

Znam da će mnogi od vas moj oglas kritikovati kao npr. ”Sto tražiš na internetu dečka kad ih imaš tu, u Njemačkoj, koliko hoćeš?” ili ”Ti tako mlada, lijepa, tražiš dečka , kao da je tebi problem da ga nađeš uvijek”, ali ja vam kažem da to baš i nije tako lako. Mnogi pokušaji su me natjerali na ovaj potez. Druga stvar, ja svoje lične podatke ne mogu javno davati tek tako ljudima koje ne poznajem ili postavljati oglas na svoj lični profil-u tom slučaju neću moći preživjeti od poruka i poziva.

Mislim da je ovako ipak pametnije.

Znači – tražim slobodnog muškarca do 30 godina isključivo za ozbiljnu vezu i ostvarivanje bračne zajednice. Po mogućnosti da živi blizu mene , kako bismo se lakše upoznali i družili. Hvala. –

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement

page.jpg

Nastavi da čitaš...

Žao mi je da te slušam koliko silno griješiš mlada ženo. Griješiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio 25 lizalicu, griješiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću.

Da li se sjećate vremena kada su stariji bili autoritet? Ja se sjećam vrlo dobro. Voljela sam te čvrsto utemeljene granice. Bio je dovoljan ćaletov prijekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče i da se ne priča punih usta. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim: “Dobar dan”, urađenim domaćim i urednom školskom keceljom.

Roditelji su bili red i zakon. Babe i djedove smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem. Ako nisi dobar u školi, prosto si na.ebao, nema tu šta dalje da se priča. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan ako ne dobiješ papučom po dupetu odmah poslije roditeljskog. Riječ roditelja je posljednja. Ako poslije izgovoriš makar: “Dobro”, slijedi upozorenje: Ako li te ja opandrčim ima da zujiš tri dana, jes’ čuo? Moja je zadnja. I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se da rizikuješ da fasuješ kaznu, ide vikend. Najgore što može da ti se desi je da cijeli vikend trebiš sa babom pirinač. Mnogo pirinča. Ili da čistiš klice sa dvjesta kila proklijalih krompira u podrumu.

“Ako nisi dobar u školi, prosto si na.ebao, nema tu šta dalje da se priča. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan ako ne dobiješ papučom po dupetu odmah poslije roditeljskog. “Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš boraniju za ručak? Ješćeš je za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te ta ista boranija za doručak. Onda skapiraš koliko je to ogavno, pa je pojedeš za ručak kad ti je posluže.

Šta ima slatko? Ima jabuke. Nešto slađe? Ima jaje sa šećerom ili narendaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam…Ima još pet dana do penzije, tada će biti sladoleda. Nagrade za odličan uspjeh u školi i opšte dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspjeh od ćaleta i keve sam dobijala nešto posebno. Pamtim prvi vokmen. I učila sam za taj vokmen dan i noć, pisala referate, popravljala ocjene samo da u hodu mogu da slušam Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspjeh. Starke su bile najbolje što si mogao u to vrijeme da posjeduješ od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, u suprotnom dobiješ neke patike na čičak iz Borovo prodavnice i vozi, dok se ne pocjepaju to ti je što ti je.

Ne mogu da skapiram šta se u međuvremenu promjenilo u vezi vaspitavanja djece i sistema nagrađivanja. Djeca danas imaju mnogo toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lijenost i objesnost se tretiraju kao ’pa takav je šta ću mu ja’. Šta se deslilo sa igrama ledeni čika, žmurke, lastiš, care, care gospodare? Internet se desio. Parkove i dvorišta su zamjenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo. Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potreban samo računar i struja. Djeca se druže online. Unutra.

“Ne mogu da skapiram šta se u međuvremenu promjenilo u vezi vaspitavanja djece i sistema nagrađivanja. Djeca danas imaju mnogo toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lijenost i objesnost se tretiraju kao ’pa takav je šta ću mu ja”.

“Kao roditelj, slijedila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti djeca ne pojedu mozak ili kako da ostaneš normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja.

Kao da je postao trend da granice ne postoje ili roditelji ne umiju da ih postave i održe stabilnim. U suštini se promjenilo to što se djeca tretiraju kao da su od morske pjene. Ponekad tako stanem i posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dijete od četiri godine. Jure za njima sa šerpicama po parku i hrane ih u trku, jer “on samo tako hoće da jede”.

Trče za njima da im spriječe pad. Pusti ga da padne bre, kako će da razvije motoriku sopstvenih ruku i nogu ako ne zna da postoji i ta mogućnost…da padne. ‘Moj ne jede spanać, moj ne jede meso, samo krompir oće, ovaj moj ne spava do ponoći’. Šta bre ne spava, pa lijepo piše u knjizi dr Spoka: Stavite ga u krevet nahranjenog, presvučenog i ugasite svjetlo. U devet u krevet bre. Plači, zaboli me, i ja sam živ stvor. Gdje je mojih pet minuta?

“Ponekad tako stanem i posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dijete od četiri godine.”Sve lijepo piše u best seleru ‘Kako odgajati dijete.’ Mislim da je većina nas naslijedila tu knjigu. Od koga? Od naših roditelja. Šta mislite čemu im je služila knjiga? Da vide kako treba. I meni je ostala u amanet i pročitala sam je i primjenila od korica do korica.

Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vrijeme i mjesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je prosto tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da sa djetetom izgradiš zdrav, razuman odnos gdje se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao I dosljednost svakog izgovorenog pravila.

– Izvinite, reče mi jedna mlada žena, dijete vam jede zemlju.

– Znam, neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunuće je.

Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vrijeme i mjesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je prosto tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama.

Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam djelovala čudno i klonili su me se. I to sam razumjela. Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dijete, tvoja briga. Žao mi je da te slušam koliko silno griješiš mlada ženo.

Griješiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvaespetu lizalicu, griješiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću.

Griješiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Griješiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama.

Griješiš jer ga učiš da će ga svaki pas ujesti, i svaka mačka ogrebati. Griješiš što je gojazan, u pelenama sa cuclom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa.

Griješiš što mu ne daš da ide u pijesak da se ne bi isprljao, i na tobogan da ti ne bi morala da ga hvataš, jer će mu se guzica pregrubo prizemljiti za tvoj kriterijum. Onda će plakati…a ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi sa dezenom pačića. Žao mi te ženo.

Žao mi te jer znam u šta ćeš da se pretvoriš. U ono što nikome ne prija. Čak ni tom djetetu.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...
foto: uspesnazena.com

10 mudrih savjeta za žene poslije 35

1 Bez obzira koliko je žurka bila dobra i fantastična, učini sve da se probudiš u svojoj spavaćoj sobi.

2♦ Između parčeta torte i keksa, uvek napravi izbor za čašu vode

3♦ Ako je na časovniku ponoć, a ti moraš oprati kosu, uraditi epilaciju nogu i manikir – uvek izaberi  san. Zato što čupave noge možeš sakriti, na glavu staviti neku fensi maramu, nokte namazati bezbojnim lakom, sedeći u autobusu. Ali niko i ništa neće zamaskirati umornu facu i loše raspoloženje. Uvek izaberi san.

4♦ Putuj! Iskoristi za to svaku priliku. Nova saznanja su dobar način za sticanje iskustva, a pri tome nećete ostariti.

5♦ Pre nego što počneš procenjivati situaciju, uvek se zapitaj: „Da li je ovo moja stvar?“ Nakon toga zatvori usta i idi svojim putem.

7♦ Između burne romanse i mogućnosti zarade novca, uvek napravi izbor u korist drugog.

8♦ U sporu se ne rađa istina, već migrena. U pravo vreme izgovoreno: „Da, kako god ti kažeš..“ sačuvaće novac i živce.

9♦ Nekoliko dana u samoći deluju  bolje nego skupi spa-salon.

10♦ Ni jedan muškarac ne vredi toga da se zbog njega pati u neudobnim cipelama.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...
foto: uspesnazena.com

Zašto treba opraštati čak i onima koji to ne zaslužuju.

U detinjstvu nas teraju da opraštamo. Na primer, kada bi komšijski dečak oteo igračku, on je morao da se izvini, a vi  – da mu oprostite. Ali, to ništa nije rešavalo. Vi biste se i dalje ljutili na njega. U odraslom dobu  čekamo izvinjenja, ali ih najčešće ne dočekamo.

Mi u Femini razumemo koliko je važno umeti opraštati i moliti za oproštaj, i delimo sa vama bitne razloge zašto i vi to treba da činite.

Čak, i kada čovek zamoli da mu oprostimo, mi svejedno pamtimo šta je on učinio. Mi nosimo prtljag onih, koji su nas povredili, ceo život. I nakon svake pogrešne osobe ovaj teret postaje sve veći i veći, toliko da nam smeta da živimo.

Ali, ima i onih koji umeju opraštati čak i onima koji to ne zaslužuju, jer znaju da:

To pomaže krenuti dalje.

Nepraštanje – znači pamtiti uvrede, prezir i nezadovoljstvo. To znači držati u sebi bol. Mi stalno vrtimo u svojoj glavi scenario onih događaja, koji su nas povredili. Iznova i iznova, umesto da se fokusiramo na prijatnije perspektive.

Oproštaj je, pre svega, potreban vama

U tome je suština. Mislimo da se oproštaj tiče druge osobe. Da skine kamen sa duše. Ali, zapravo, oproštaj je važan za vas same. Ako ne oprostite, nećete moći da se krećete dalje. Vi opraštate da bi otpustili, i da ne biste živeli u prošlosti.

Oproštaj  mora biti za sve.

Ne samo za one koji su se izvinili. U suprotnom, u čemu je smisao opraštanja? Jaki ljudi opraštaju čak i onima, koji to ne zaslužuju. Ako se to ne desi, vaša potisnuta ljutnja odraziće se na druge ljude oko vas, postaće vaša trauma i kompleks, nepoverenje u ljude.

Oprostiti znači otpustiti.

Samo oprostivši, vi ćete se pomiriti sa prošlošću tako, da ona ne ometa vašu budućnost. Kada otpustate prošlost i bivši bol, vi oslobađate mesto za nove emocije i osećanja.

Praštanje ne znači da morate biti prijatelji sa onima koji su vam naneli bol. Vi, jednostavno, razumete da su oni ostavili trag, i sada ćete živeti sa takvim ožiljkom. Prestaćete čekati čoveka koji vas je slomio, da bi on vratio sve „kako je bilo“. Počećete lečiti rane, nezavisno od toga hoće li ožiljci ostati. Nastavite živeti dalje sa svojim ožiljcima.

Praštanje nije trijumf nepravde. Reč je o stvaranju sopstvene pravednosti, sopstvene karme i sudbine. Suština je u tome da se ponovo stane na svoje noge, i odlučiti  ne biti nesrećnim zbog prošlosti.

Praštanje je razumevanje toga da vaši ožiljci neće određivati vašu budućnost. Praštanje ne znači da se predajete. Ono znači da ste spremni sakupiti snagu i krenuti dalje.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...

MoŽda vam se svidi...