fbpx
Hej ti! Zaprati nas!
Pratite nas! Veoma smo društveni 😉
Advertisement
Advertisement

Zanimljivosti ッ

Published

on

Emotivan status koji je Novosađanka Nataša Kondić Šobot objavila na svom Fejsbuk profilu, a koji je za kratko vreme podeljen više od hiljadu puta, natraće vas da se zamislite…

Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se. Babica mi prilazi i kaže: „Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala“. „Kako se zoveš“, pitam i prilazim ženi. „Milica“, kaže jedva čujno.. „Odakle si“, nastavljam sa pitanjima. „Odavde“, kaže, „tu sam se udala“.

„Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte?“, pitam. „Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se“, priča. Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

„Milice, koga imaš? Brata, sestru?“, upitam. „Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala“, kaže. „I, je l’ ti lep muž?“, pokušavam da se našalim. „Dobar je“, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.

Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija. „Znate“, nastavlja… „Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.“ „Napni se Milice“, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli. „Hajde Milice, najjače što možeš, napni se.“ Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa. „Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim“, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće. „Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka“, pita.

„Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu“, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice. „Lepa je doktorka, stvarno je lepa“. „Jeste, Milice, lepa…“ Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.

„Milice, jesi li gladna, žedna?“ „Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo“. I prvi put Milica ima osmeh. Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek. „Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?“ „Jeste“, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je. „Molim vas, dajte ovo Milici“, reče i pruža malu kutiju keksa i sok.

„Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim…“ Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže. „Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite“, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.

„Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele.“ Nameštam osmeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.

Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali… „Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“ „Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.“ „Hvala, hvala…“ A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan? Zaista ne znam…

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
FOTO: detinjarije.com

Evo kako žive siromašni!

Jednom je jedan bogat čovjek uzeo sina za ruku i poveo na put u namjeri da pokaže dječaku što znači živjeti u oskudici i bez novca. Zato su proveli nekoliko dana u seoskom kućanstvu jedne vrlo siromašne obitelji.

Po povratku kući, otac je upitao sina je li mu se svidjelo putovanje. “Da, oče. Svidjelo mi se.” – odgovorio je dječak.

“Jesi li vidio kako žive siromašni ljudi?” – Upitao je otac. “O, da!” – Glasio je odgovor.

“I koju si pouku donio s našeg putovanja?” – Ponovo upita otac.

A sin je odgovorio: “Vidio sam da mi imamo jednog psa, a oni četiri. Naš bazen je do sredine dvorišta, a oni imaju potok kome se ne vidi kraj. Pred našom kućom sijaju lampioni, a kod njih zvijezde. Naša terasa se širi do prednjeg dvorišta, a kod njih je prostrano na sve strane. Mi imamo komad zemlje na kojem živimo, a oni beskrajna polja što se ne daju sagledati. Mi kupujemo hranu, a oni je sami uzgajaju. Oko naše kuće su zidine, a oko njihove prijatelji. ”

Otac je zinuo od čuda. Sin je na kraju kazao: “Shvatio sam, tata, koliko smo siromašni.”

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...
FOTO: atma.hr

Život uvijek vraća ono što daješ

Ove se poučne priče vrijedi s vremena na vrijeme podsjetiti…

Jedan čovjek i njegov sin išli su planinom.

Odjednom, dječak zapne o kamen i krikne:

“AAAAAAAHHHHH!”

S planine odjekne: “AAAAAAAHHHHH!”

Znatiželjan viknu: “TKO SI TI?”

S planine odjekne: “TKO SI TI?”.

Dječak se razljuti pa vikne: “KUKAVICO!”

Glas odgovori: “KUKAVICO!”

Dječak pogleda oca i upita:

“Tata, što se ovo događa?”

“Obrati pažnju.” – reče otac.

Tada otac vikne: “DIVIM TI SE!”

Glas odgovori: “DIVIM TI SE!”

Otac reče: “PREDIVAN SI!”

A glas ponovi: “PREDIVAN SI!”

Dječak je stajao iznenađen ne shvaćajući što se događa.

Otac mu objasni: “Ljudi ovo zovu jeka.”

Ali, to je u stvari: “ŽIVOT”.

Život ti uvijek vraća ono što ti daješ.

Želiš li više ljubavi, daj više ljubavi.

Želiš li više dobra, daj više dobra.

Želiš li razumijevanje, trudi se razumjeti druge.

Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te poštuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i poštuj ih.

Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekt života…

Život ti uvijek vraća ono što daješ!

Tijek tvoga života nije slučajnost.

On je ogledalo tvojih djela.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...
FOTO: edukacija.info

POUČNA PRIČA: PRAVA LJUBAV NIKAD NE UMIRE

Na kraju jednog polja stajaše Ljubav i Samoća i promatraše mladi zaljubljeni par. Samoća reče Ljubavi:
Kladim se, da ću ih rastaviti.
Ljubav uzvrati:
– Sačekaj samo malo! Daj mi šansu da provjerim samo jednu stvar kod njih, a poslije toga možeš da odeš kod njih koliko god hoćeš puta.

Samoća se složi sa tim. A Ljubav se približi zaljubljenima, dodirnu ih, pogleda ih u oči i spazi u njima sjaj.

Vrati se nazad i reče Samoći:
– Hajde, sada je red na tebe!
– Ne, – odgovori Samoća – Sada ništa ne mogu da napravim, sada su njihova srca ispunjena Ljubavlju. Doći ću malo kasnije.

Proteče neko vrijeme i Samoća navrati pokraj kuće onog zaljubljenog para i vidje mladog oca i mladu majku sa novorođenom bebom. Samoća se bila nadala, da će ih do tada napustiti ljubav i nestrpljivo iščekujući, prekorači preko njihovog praga. No pogledavši im u oči, ona vidje samo Zahvalnost.
Okrenu se nazad i reče:
– Doći ću kasnije…

Proteče još dosta vremena i Samoća se pojavi ponovo pred njihovim vratima i začu dječju vrisku. Otac se tek vratio sa posla umoran, a majka je uspavljivala djecu. Samoća se opet ponada, da će ovog puta moći da ih rastavi, jer kako reče: ”Prošlo je toliko vremena i Ljubav i Zahvalnost bi dosad već trebali napustiti njihova srca.” No pogledavši im u oči, ona sada spazi u njima Poštovanje i Razumijevanje.
– Doći ću kasnije, reče i ovog puta i okrenu se i ode.

Proteče opet mnogo vremena. I Samoća se, po običaju, još jednom pojavi pred domom zaljubljenih. Primijeti sada da su im djeca već bila porasla. Sijedi otac je nešto objašnjavao sinovima, a majka je pripremala večeru u kuhinji. Zagledavši im se u oči, Samoća se još jednom razočara, vidjevši ovaj put u njima Povjerenje.

Proteče najviše vremena od tada. I Samoća još jednom svrati u isti dom. Zapazila je sada da unučad odlaze od kuće, a da kraj kamina ostade sjediti rastužena i onemoćala starica. Samoća je pogleda i slavodobitno reče:
– To je to, došao je konačno i moj trenutak!
Htjede zatim da joj pogleda u oči i da se uvjeri, no istog trena starica ustade i izađe iz kuće. Samoća krenu za njom. Uskoro, nekada mlada djevojka, a sada stara žena, stiže do groblja i sjede pored jednog groba. Bješe to grob njenog supruga.
– Izgleda, da sam ipak zakasnila – reče Samoća. – Vrijeme je dovršilo ono što je bio moj zadatak.
Tek tada se Samoća zagleda u rasplakane oči starice, i u njima vidje po prvi put USPOMENU: Uspomenu na Ljubav, Zahvalnost, Poštovanje, Razumijevanje i Povjerenje.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...
FOTO: buka.com

PRESTARA JE DA BI URADILA BILO ŠTA DRUGO S NJIM

Fenomenalni dječiji odgovori na pitanje zašto je Bog stvorio mamu:

1. Ona jedina zna gde se nalazi selotejp.

2. Uglavnom da čisti našu kuću.

3. Da nam pomogne da izađemo od tamo gde smo se rađali.

Kako je Bog stvorio mamu?

1. Koristio je prašinu, baš kao svi mi.

2. Magijom plus super snagom i sa puno miješanja.

3. Bog je stvorio moju mamu sasvim jednako kao mene. Samo je koristio veće dijelove.

Od kojih sastojaka su napravljene mame?

1. Bog je napravio mame od oblaka i anđeoske kose i svega lijepog na svijetu, sa samo mrvicom zloće.

2. One su morale početi od kostiju muškarca. Onda valjda zato rade puno špage, mislim.

Zašto ti je Bog dao bas tvoju mamu, a ne neku drugu? 

1. Jer smo u rodu.

2. Bog je znao da me ona jako voli, više nego što bi me druga mama voljela.

Kakva je tvoja mama bila kao devojčica?

1. Moja mama je uvek bila moja mama i ništa drugo.

2. Ne znam, jer nisam bila tamo, ali rekla bih da je bila prava šefovica.

3. Rekli su da je nekada bila jako dobra.

Što je mama morala znati o tati pre nego što su se venčali?

1. Njegovo prezime.

2. Morala je znati njegovu prošlost. Kao, je li lopov? Jel se napije od piva?

3. Koliko zaradi platu? Jel se drogira i da li hoće da joj pomogne u kućnim poslovima?

Zašto se tvoja mama udala za tvoga tatu? 

1. Moj tata kuha najbolje špagete na svetu. A mama voli puno da jede.

2. Postala je prestara da bi uradila bilo šta drugo s njim.

3. Moja baka kaže da tada mama nije imala kapu za razmišljanje na glavi.

Ko je šef u tvojoj kući?

1. Mama ne želi da bude šef, ali mora, jer tata je tako blesav.

2. Mama. Možeš to zaključiti po inspekciji sobe. Ona vidi stvari ispod kreveta.

3. Mislim da je mama, ali samo zato što ona mora da uradi mnogo toga više nego tata.

Koja je razlika između mame i tate?

1. Mame rade i na poslu i kod kuće, a tate rade samo na poslu.

2. Mame znaju kako da razgovaraju sa učiteljicom, a da je ne isprepadaju.

3. Tate su visoki i jaki, ali mame imaju pravu snagu, jer nju moraš pitati ako želiš da prespavaš kod drugarice.

4. Mame imaju magiju, one čine da se osećaš bolje bez lijekova.

Šta tvoja mama radi u slobodno vrijeme?

1. Mame nemaju slobodno vrijeme.

2. Kad to čuje, onda plaća račune cijeli dan.

Kad bi mogli da promjenite jednu stvar na svojoj mami, šta bi to bilo?

1. Ima neku čudnu ideju da stalno treba da spremam svoju sobu. Riješio bih se toga.

2. Učinila bih moju mamu pametnijom. Tada bi znala da je sve skrivila moja seka, a ne ja.

3. Voljela bih da se riješi onih nevidljivih očiju za koje kaže da ih ima na leđima.

Podijelite ovu priču sa prijateljima! 😉
Advertisement
Nastavi da čitaš...

MoŽda vam se svidi...